Samostalnu izložbu crteža i instalacija Marije Milinković „U RITMU GRADA“ otvorila je 19. novembra u galeriji Suluj Biljana Jotić, istoričarka umetnosti. Za ovu priliku muziku je komponovao Darko Džambasov.
Autorski tekst u katalogu pisla je Biljana Jotić:
…“Ovaj veliki grad bio je izgleda oduvek ovakav, istrgan, prosut, upravo kao da nikada ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja. S jednog kraja niče i raste, s drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je spokoj i tišina“… Ivo Andrić
Dugačka je istorija i daleka prošlost formiranja grada. Grad, gradovi, ovde, onde…provlače se brojna pitanja u vezi sa doživljajima tog pojma koji formuliše gradski prostor kao veliko i permanenentno ljudsko naselje. U poslednjem delu ove definicije tražila bih kocept tematske osnove radova formulisanih u celinu izložbe „U ritmu grada“. Proces nastajanja i oblikovanja motiva grada u tehnikama crteža na papiru, ulja na platnu i prostorne instalacije, praktično poziva svakog pojedinca da zakorači u urbane prostore i stekne sopstveni doživljaj.
Ako pretpostavimo da je likovni izraz uobličena predstava vođena unutrašnjanom potrebom i izraženim senzibilitetom, ističe se misaoni koncept pitanja od koga Marija kreće – da li je sam pojam identiteta konstanta koja pokušava da se odupre neminovnim spoljnim uticajima ili je u pitanju kvalitet koji se iznova menja i preobražava u interakciji sa okruženjem? Dualietet u samoj osnovi misli govori o procesu pravljenja izbora, mogućnosti koju nudi savremeno doba da čovek bira odgovore u odnosu prosotor, jedan humanističkom pristup koji čoveka posmatra kao svedoka.
Angažujući pitanje kulturne antropologije, odnosno ljudske promenljivosti u odnosu na spoljno okruženje, umetnica kreće sa objektivne tačke traženja identiteta, odnosno identitfikovanja u relaciji sa spoljašnim svetom, od grada kao okruženja u kome se dešava spoznaja. Dehumanizacija vizije sadržane u geometrijskim formama koje se množe, ogledaju jedna u drugoj, slažu ili proizilaze jedna iz druge, ukazuju na poziv da svaki pojedinac direktno komunicira i sam pronađe svoje mesto u urbanim prostorima. Uravnoteženi tehnički potezi, kontrasti i naglašena voluminoznost doprinose atmosferi prostorne objektivizacije, a prisustvo ogledala pojačava viziju doživljaja i uvlači posmatrača da bude sastavni deo priče i potraži svoju različitost u celini pronalaženja identiteta.
