„ZAMKE PERCEPCIJE“, samostalna izložba slika Ivana Milenkovića

U Leskovačkom kulturnom centru, 21. februara, u 19h biće otvorena ižloba slika Ivana Milenkovića, pripadnika mlađe generacije Srpske umetničke scene XXI veka. Izložbu če otvoriti Biljana Jotić, ustoričarka umetnsoti iz Beograda koja već neko vreme prati njegovo stvaralaštvo i autorka je teksta u katalogu. Rođen u Leskovcu (1988). Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, slikarski smer(2012). Učestvovao na više od pedeset grupnih i imao je sedam samostalnih izložbi. Stipendista Letnje Akademije u Salcburgu. Pored ostalih, Ivan je dobitnik „BIAFARIN young award”, Nordart, prvuenagrade na 53.i 54. Oktobarskom likovnom salonu u Leskovcu…

Autorski tekst o izložbi:

Višegodišnje poznavanje opusa Ivana Milenkovića, pripadnika  mlađe generacije savremene  umetničke scene, pružilo mi je mogućnost da sagledam sa više strana izraz i poruku koju bi trebalo da prenese postavka slika u prostoru kulturnog centra u Leskovcu.  Semantički, sam pojam izložba podrazmeva konotaciju vizuelne priče, pokreće prvenstveno čulo vida i određuje vrstu doživljaja. Od umetnika zavisi koliko će uspeti da pređe put od ideje do realizacije i upravo u tom procesu prepoznaje se specifičnost pojedinca, po čemu jedan umetnik postaje prepoznatljiv. U XXI veku, posle svih umetničkih dešavanja do sada, prekretnica i ponuđenih rešenja, prenatrpanosti i produkciji mnogo je teže izdvojiti se i zadržati sopstvo, što je Ivan, iako je još uvek mlad umetnik svakako uspeo.

Prepoznatljivost viđenog na prvi pogled može da zavara. Prvenstveno se na Ivanovim slikama vidi nešto što je svima nama danas poznato, nešto čime smo svi okruženi. Nameće se pitanje šta je to sa čim se kao posmatrači suočimo u kontaktu sa celinom izložbe? U svakodnevnom životu okruženi smo brojnim osećanjima postojanja nečega ali tek pošto se suočimo sa pojmom koji ga definiše postajemo svesni oblika i forme stvarnosti. Ivan na stvarnost reaguje likovnošću. Oblikujući forme oblikuje temu i motiv, odnosom između likovnih elemenata stvara uravnoteženu kompoziciju blisku realnom prostoru i vremenu. Eksperimentišući sa osvetljenjem, kombinacijom indirektne svetlosti prostora i direktnog osvetljenja lika, valerskim redukcijama prilikom kojih boje dobijaju posebne tonove dostiže specifičan vizuelni efekat, kojim praktično izaziva suočavanje sa posmatračem.

Estetička određenost kompozicije na Ivanovim slikama proizilazi iz sadržine. Bavi se problemima koji su iza viđenog, onim što je unutra, izvan granica konkretne komunikacije i oni određuju likovnu kompoziciju. Svetlosni efekti u kolorističkoj i figuralnoj svedenosti kao i izdvojeni prostori ukazuju na drugu realnost. Prostor ne odgovara okruženju u kome se posmatrač nalazi u trenutku prisustva postavci, izdvojen je kao što su i izdvojene figuralne forme oblikujući ličnosti koji u njumu obitavaju. Svetlost nije spoljna, sunčeva svetlost stvarnog i prirodnog okruženja, nego svetlost koja dolazi iz virtuelnog prostora. Komunikacija nije obostrana, to su scene likova koji su upućeni sami na sebe i komuniciraju sa virtuelnom stvarnosti. Čulna reakcija je gotovo izbegnuta. Sve zajedno uvodi upravo u prostor koji prelazi granicu stvarnog, poigrava se sa našim čulima i aktivira samodovoljnost i otuđenost. Suštinska novina Ivanovog stvaralaštva jeste upravo momenat koji je uspeo da uhvati i naslika ga. Njegova umetnost je u dosizanju jedne vrstu dogovora između novih komunikacija preko vizuelnih efekata i tradicionalne likovne forme slike.  

Suzivši posmatarnje na tematski osnov Ivanovog staralaštva i motiv slikarstva uporedila bih vizelnu i teorijsku stranu umetnosti, koje su povezane, a u novije doba u većini slučajeva i neodvojive. Kao što vizuelna umetnost odgovara novim kontekstima stvarnosti unutar medija na ili kojim se umetnici izražavaju, tako teorija prati stvaralaštvo i daje nova tumačenja postojećim ili doseže i do novih pojmova. Novina tumačenja pojma estetike u odnosu na savremno doba jeste da je to nauka o čulima, a ne o lepom, da se interakcija pomera sa uživanja na prepoznavanje. I zaista, kada prolazimo pored slika na postavci i sagledamo celinu veliko je pitanje da li ćemo reći da nam se sviđa, da je lepo? Pre bih rekla da ćemo se suočiti sa stahom od novih oblika svakodnenice, samoće, nestajanja potrebe za drugim, za razmenom osećanja, čulnosti i misli

Na kraju, ako bismo izvukli samo neka pitanja o problemima savremnog doba i uloge čoveka u njemu, borbom da pronađe svoje mesto i održi se, uvideli bismo da ova na prvi pogled jednostavna kompozicija pokreće brojne problematične tačke suočavanja čoveka, vremena i prostora i stavlja ih u umetnički diskurs. Slikarstvo Ivana Milenkovića mogli bismo nazvati slikarskim beleškama, vizuelnim svedočanstvima koja angažuju pitanje koja čula redukuju novi oblici komunikacija, dok potez, valersko oblikovanje, svetlosne efekte, njihov odnos prema prostoru u oviru platna, kao i razvnotežu između tih elemenata kompozicije, veštinom umeća formiranog slikara koji mu otvara put ka novim istraživanjima u pojmu estetike.

Biljana Jotić, istoričar umetnosti