Drugi deo razgovora o retrospektivnoj izložbi Ljuba u Galeriji SANU

U galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti od 4. septembra do 20. oktobra realizovana je izložba „Ljuba“ koja je obuhvatila reprezentativne radove Ljube Popovića koji se nalaze u privatnim kolekcijama i institucijama u Srbiji, kao i autorski film o Ljubi francuskog reditelja Mišela Lansloa (Michel Lancelot) iz 1975. godine.

Tokom trajanja izložbe Biljana Jotić održala je 12 stručnih vođenja, a razgovor sa Slavicom Batos, autorkom izložbe, objavljen je iz dva dela u nedeljniku Pečat.

Prvi deo razgovora

Slavica Batos – Kako nastaje slika (drugi deo)

Razgovarala Biljana Jotić

U ovom broju objavljujemo drugi (završni) deo razgovora s autorom nedavno završene ret rospektivne izložbe dela Ljube Popovića (od 4. septembra do 20. oktobra) u galeriji SANU.  S Pečatovom sagovornicom, inače i umetnikovom životnom saputnicom, razgovarala je Biljana Jotić, istoričar umetnosti; Svedočenja o stvaralačkoj poetici i slikarevom razumevanju smisla i iskustava u stvaralaštvu, kao i njegovog odnosa s publikom i kritikom, deo je ovog zanimljivog i razmatranja posvećenog velikom srpskom umetniku

Razgovarala Biljana Jotić

U susretu s Ljubinom slikom, od samih početaka izraza i formiranja tog izraza, pa do razvijene ikonografije, vidljiv je asketski odnos prema činu slikanja. Možda bi se poreklo moglo naći u samoći odrastanja u ranom detinjstvu, otežanoj socijalizaciji po dolasku u Valjevo, uslovima življenja na početku studija u Beogradu, izolaciji u prvom pariskom periodu. Kao da je bio večiti apatrid. Čini se da su mu neophodni bili samoća i mir prilikom rada.
To je tačno. Za njega je bilo idealno da, od momenta kad se probudi, ni sa kim ne razgovara i da nema nikakvih obaveza, čak ni onih najminimalnijih, poput telefoniranja, na primer. Uobičajio je da spava u stančiću pripojenom uz atelje. Budio bi se ujutru oko pola devet i odlazio u obližnji bistro, gde su ga već čekali „njegovi kroasani“ (kupljeni samo za njega u obližnjoj pekari), ceđeni sok od narandže i velika šolja kafe. Doručkovao bi za šankom, ne obraćajući pažnju na ono što se okolo dešavalo i tu njegovu izolaciju su svi poštovali. Bio je klijent tog bistroa više od četrdeset godina.
Posle doručka odlazio bi u atelje, kao da ide na posao ili, još bolje, u neko svetilište. Od tog trenutka spoljašnji svet prestajao je da postoji. Da bi mogao da uspostavi kontakt sa slikom, morao je da sebe dovede u ono stanje totalne raspoloživosti, totalne otvorenosti. Takav stepen predanosti on je mogao da ostvari jedino sa slikom. Ni sa čim i ni sa kim osim sa slikom. Da preciziram, ovde nije reč o koncentraciji – mada se ona ne isključuje – nego o nečem mnogo širem. To je neka vrsta izlaženja iz sebe samog, poništavanja granica između sebe i univerzuma. O tome je i Dali govorio, o tom stanju kad si isto što i univerzum, kad kosmička energija slobodno struji i povezuje te sa slikom: i tebe i sve što se u tvojoj psihi nataložilo i ono što jeste i što je bilo i što će tek doći… tako nekako.

Ceo tekst je dostupan pretplatnicima ili u štampanom izdanju