Retrospektivna izložba „Čistač“ jedne od najpoznatijih umetnica na globalnom nivou, Marine Abramović, u prostoru Muzeja Savremene Umetnosti u Beogradu izazvala je masovno interesovanje, dvojake prirode. Dok je sa jedne strane publika i brojni umetnici ističu njen značaj u odnosu na druge savremenike, drugi izričito odbijaju da je prepoznaju kao umetnicu, a njen rad smeštaju u druge okvire društvenog delovanja sa negativnim konotacijama. Još kada se doda visina budžeta za produkciju izložbe, u atmosferi problematičnog odnosa prema umetnosti i bizarnim ulaganjem u mlade umetničke naraštaje i aktiviranje postojećih izlagačkih prostora, razumljivno je da nailazi na osudu od jednog dela javnosti, pre nego na kritiku Marinine umetnosti, što je jedino na šta bi trebalo obratiti pažnju.
Iako sam do sada o njenom životi i radu znala iz teorijskih izvora, posle više poseta, susreta sa Marininim radovima i sagledavanja izložbe u celini, lično mislim da je potpuno opravdan budžet i da produkcijski izložba pripada samom vrhu retrospektivnog predstavljanja 50 godina njenog umetničkog iskustva kojima je zaslužila globalnu vidljivost i popularnost i uspostavlja standarde.
Od slikarskih početaka može se pratiti kreativni proces njenog bića, potreba da istražuje i eksperimentiše, nemogućnost ostajanja u jednom stanju i jednoj misli, što je odvelo u polje performansa, odnosno kako sama kaže „stanjem uma“. Pošto je stanje uma promenljivo i prirodno se prilagođava novim spoznajama i saznanjima, performans je sabiranje svega do tada doživljenog i proživljenog u jednom kratkom vremenskom periodu, ne može da se ponavlja, uvek je nov događaj i podrazumeva totalnu prisutnost kako umetnika tako i posmatrača. U insistiranju na svedočenju o novim iskustvima i novim odnosima sa publikom teku dalji performativni tokovi Marinine umetnosti.
Pitajući se šta je to što bih sama izdvojila kao jedinstvenu karakteristiku Marinine umetnosti koja je odvela do globalnih širina u koju sam prvenstveno poverovala nameće mi se misao o apsolutnom, nečemu što odbija kompromis i granice. Život i umetnost su jedno! Ona je izbrisala granicu između života i umetnosti i time izbrisala i granice sa posmatračem! Očekuje od posmatrača podjednako kao što traži sama od sebe i daje sebe, a kako je umetnost u suštini stvar sugestivnosti, ona je dovodi do graničnih linija, čime praktino prodire do posmatrača.
Ovde prepoznajem i taj granični odnos prema njenom stvaralaštvu. Bizarno ili genijalno? Njena umetnost izlazi iz nje same ali je okrenuta ljudima, posmatraču, svedoku. To je potreba za drugim, za reakcijom svedoka njenog stanja, deobi sebe sa drugim, možda i traženju priznanja za trenutno stanje. Neko će to nazvati hipnozom, a mene više asocira na psihološku sugestiju potrebe za drugim podjednako kao i drugog za njom. Marina komunicira preko umetnosti, a način komunikacije direktno zavisi iz dubokih životnih iskustava. Kako je i sama bila u konstantnom stanju između, onom nedokučivom stanju svesti koji težimo sami sebi da razjasnimo, patanja i bol su sastavni deo njenog života, samim tim i umetnosti.
Između duhovnosti koju je delila sa bakom i roditeljske komunističke vaspitne displine i sama je patila. Upravo zbog toga što je izraz pokrenut bolnim osećanjem patnje to ne sme da bude razlog da ostane u tom stanju. Umetnost je borba, baš kao što je i život borba i zato je buntovna. Na taj način kritikuje, prepoznaje slabosti zatvorenih društvenih sistema, rigidnosti „kalupa“ vaspitanja, mehanizovanih subjekata kojima diriguje moć živog skeleta.
U razgovoru sa drugaricom Ksenijom o izložbi njeno pitanje – zašto je prisutna osuda od pojedinih kritičara i od ljudi, odbijanja da se sagleda i razume njena umetnička pojava, podstaklo me da nađem odgovor. Ono što predstavlja trn ili divljenje odraz je njenjog beskompromisnog odnosa proistekao iz jačine senzibiliteta koji izaziva trpnju. Sa pojavom njenog načina izražavanja desile su se velike promene u posmatranju umetničkog dela. Umetnost ne teži kontinuitetu, diskontinuitna je i efemerna baš kao što je prolazan i život jednog čoveka, a uloga umetnika je aktivna prisutnost i kritika, da svojim umetničkim sugestijama kritikuje sistemske i opšte pojave u društvu i time. Isključuje potrebu za unapred uspostavljenim estetskim vrednostima kao delovima sistemskih društvenih odnosa i zatvorenih krugova. Otvara polje novim umetničkim standardima koji iziskuju nova tumačenja.
My sister and me
Sagledavajući u celini stanje sopstvene prisutnosti tokom učešća u događaju retrospektve Marinininog umetničkog i životnog rada, prolazeći i osećajući svaku „fazu“ pojedinačno, pitam se kako i šta sve jedna osoba može da prepozna i obradi, podeli i ostane čitava? Gde se kriju tragovi svega? U umetnosti!
