Site Overlay

„ZAPISI NA PAPIRU“crteži, studije i skice Igora Vasiljeva

Izjava za medije – najava izložbe

Izložba crteža, studija i skica Igora Vasiljeva, „Zapisi na papiru“ otvorena je 21. oktobra 2019. Autor postavke, istoričar umetnosti Biljana Jotić, koja je i otvorila izložbu, se opredelila za preko 100 dela nastalih u periodu od 1949. do 1954. godine koji pružaju izvanredan uvid u likovna istraživanja, emotivna stanja i umetnički izraz Vasiljeva. Sva dela su za ovu priliku pozajmljena iz Zbirke Natalije i Đorđa Ristovića. Posle otvaranja izložbe novosadska publika je u bioskopskoj sali KCNS imala priliku da premijerno pogleda dokumentarni film „Lavirinti Igora Vasiljeva“ autora Andrije Dimitrijevića, Miroslava Bate Petrovića i scenaristkinje Sanje Domazet.

Sanja Domazet i slikar Slavko Krunić na otvaranju izložbe

U organizaciji beogradske Fondacije Plavo i Kulturnog centra Novog Sada u Likovnom salonu KCNS.

Kolekcionari iz Beograda, vlasnici crteža, studija i skica Igora Vasilejva

Tekst Biljane Jotić iz kataloga:

U težnji ka razumevanju porekla i smisla jedinstvene umetničke pojave Igora Vasiljeva nije potrebna demistifikacija već je to linija kojoj se veruje.  Iako je, nažalost,  kratko vreme o kojem je Igor svedočio svojim likovnim zapisima, ono je izrazito u suštinskoj istini jednog pojedinca koji nije pristajao na opšta nego je išao na uzvišena mesta. Možda razloge možemo tražiti u poreklu i ulozi njegovih roditelja, u susretu ruske tradicije duše sa prostorom Beograda, u kome je rođen i samo kratko živeo. Odrastao je kao sin jedinac u umetničkoj porodici  ruskog porekla, u suštinskoj ljubavi, podršci i obrazovanju od malih nogu. Iz te atmosfere razvijao se na dalje susret sa ostalim spoljnim svetom. Razumljivo je onda zašto sejavio jedinstven ironičan i sarkastičan, a ujedno radostan i apsolutan izraz Igora Vasiljeva. Kao da je znao neku tajnu, sa ironijom je prihvatao mediokritetske slabosti, a isticao jedva vidljivu unutrašnju jednostavnost  pojedinca. Činjenica da nije mogao da uđe u akademske umetničke okvire samo doprinosi njegovoj individulanosti i specifičnosti.

Izložba „Zapisi na papiru“ su likovna svedočenja jedinstvene beskopromisne linije nemira, borbe i vere umetnika koji je živeo upravo na tim nitima svakodnevnice i osećao ih iza granica koje se nameću spolja. Slučajnost poklapanja premijere filma koji priča njegovu životnu priču i postavke zapisa na papiru, bez slika, trenutak je dodira sa  podsećanjem na neporednost umetnikove ličnosti. Iako je u  teorijskom smislu umetnost Igora Vasiljeva išla u korak sa ekspresionisitičkim kretanjima u umetnosti, bilo istočnom ruskom mistikom ili zapadnoevropskom ekspresijom, bitnija je sadržina zabeleški i suočavanje sa njom, nego komparacijski metod pozivanja na uzore. U vezi sa tim, ova izložba predstavlja Tableau vivant  jednog umetnika, njegovog subjektivnog indivdualnog unutrašnjeg pogleda na svakodnevnicu. Vidljiv atipičan odabir portretisanja izopštenih i izdvojenih osoba ili scena koje svedoče o proživljenoj spoznaji i suočavanju sa marginalizovanim istinama jednog društva ili sistema satavni su deo koji nose sadržinu isto tako izdvojene i pobunjene linije protiv vladajućih likovnih metoda i poetika.

Teorijska poređenja sa unutrašnjim svetom koji pokreće umetničke izraze Van Goga, Difija, Munka, Sutina, Goje ili sa sdruge strane, Šagala, Larionova, Burljuka, Gončarove, zatim  sugerisanja na isražajnu neosimbolističku ikonografiju (Nikola Šuica) ili kao začetnika  estetike ružnog i najave surovosti (Ljubica Miljković) odjeci su posmatranja Igorove umetničke pojave u širem kontekstu. Izložbom Zapisa na papiru lično bih suzila i fokusirala se na alternativnost tematike i individualnost izraza. Klasifikovanjem radova po godinama nastanka može se pratiti promena u liniji i formama izraza na papiru. U počecima, u vreme dok je još studirao na Akademiji likovnih umetnosti, a i pod uticajem očevog rada sa njim, vidljiv je tradicionalniji pristup i potreba za skladom kompozicije, puniji i smireniji potezi. Sloboda druženja na obali Save, u baraci – atelju kao sabirnom centru raznog stvaranja, menjao se i njegov izraz. Oslabađa se formalnih elemenata koji ustupaju mesto sadržinskim karakteristakama. Trenutak suočavanja sa surovom stvarnošću kroz zatvorske dane sve više ga uvlači u unutrašnja stanja pojedinaca osuđenih, izdvojenih, izmeštenih, poniženih,  spoznaje onoga što je „na dnu“. Potezi postaju brži i energičniji, nastaju u nekoj žurbi skiciranja trenutaka i osećanja. Izlaskom iz zatvora već ima svoju prvu samostalnu izložbu, umnožavaju se misli i osećanja, skiciranja života.  

Od portretisanja „Prosečnog pesimiste“, „Srđe“, „Grete“, „Stare Ohriđanke sa ribom“, „Umobolnog“, „Obešenog“, Ranjenika , „Žare koji peva“, „Islednika“ ili „Okija i njegovog mladunčeta, preko scena „Petak – dan milostinje“, „Pred rakom“, „Mladenaca iz Marinkove bare“, „Mladenaca (seljaka) pred fotografijom“ do teme „Demona“, „Raka“i “Kako se ponekad starost podsmeva svetoj nemaštini“, linija Igora Vasiljeva na papiru je brza, neposredna, surova, suštinska, brutalna, narativna, delikatna linija sirove emocije i suočavanja sa životnim nesavršenstvima u odnosu na duhovnu radost. Linija koja ne razgraničava, već sjedinjuje život i smrt. Specifikum njegovog izraza možemo naći upravo u tom spoju, odnosno apsolutnosti odnosa prema životu i smrti. Trenutku kada se iz ponora Igu ličnoj crtačkoj askezi gubi strah i uspostavlja radost. Njegova prebrza smrt ostavila je otvoreno pitanje šta bi „sve imao da kaže da je živeo sto godina“?

Tekstovi Biljane Jotić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

English