Povodom putujuće izložbe „Refleksija ravni“, Mione Marte Marković, Biljana Jotić napisala je autorski tekst koji sledi:
Biografski posmatrano, Miona Marta Marković predsatvnica je srednje generacije savremenih vizuelnih umetnika. Poreklom je iz Beograda, gde je i počela sa umetničkim izrazom i obrazovanjem, diplomirala na Fakultetu Primenjenih umetnosti, u klasi profesora Slobodana Đuričkoviča. Važno je pomenuti činjenicu da je za diplomski rad izabrala tehniku vitraža, a temu „Zagrljaj“, jer će se u tom pravcu razvijati ikonografija serijala radova koji slede. Studije nastavlja u Napulju, na specijalističkim studijama koje završava na Accademia di Belle Arti, smeru Arti Visive e Discipline dello Spettacolo – pittura, kod mentora prof. Salvatore Provino-a. U crti ličnosti, koja je vidljiva i u umetničkom izrazu, prepoznatljiva je potreba za novim istraživanjima, ne zaustavlja se i ne zadovaljava dostignutim, radoznaloide dalje, dublje i šire, ka konstantnom usavršavanju.
Od italijanske vlade dobija stipendiju za doktorske studije iz oblasti savremene umetnosti na Univerzitetu Sapienza u Rimu, a doktorsku tezu “Marina Abramović – gli esordi tra gli anni Sessanta e Settanta” odbranila je kod mentora Dr. Claudio Zambianchi-ja, na smeru savremene Istorije Umetnosti. Upravo je ovaj biografski put uticao na Mionino stvaralaštvo i odredio prepoznatljivost njenog izraza, usmerio kompoziciju, osvetlio kolorističku gamu i pojednostavio vizuelnu kompoziciju iza koje se krije obilje konotacija i koncept života. Ona je aktivna umetnica, redovno izlaže samostalno i grupno, nagrađivana je za fotografju, piše o umetnosti svojih kolega, do sada su publikovana njena tri teksta.
Misao i redukcija su dva teorijska pojma u kojima prepoznajem koren Mioninog izraza. Oni se dalje usložnjavaju, šire, produbljuju, nadoponjuju, prepliću i podstiču, poprimaju nove niti i podrazumevaju unutrašnja stanja bića, ali u krajnjoj vizuelnoj predstavi ostaju jednostavni. Sama činjenica da proces Mioninog stvaralaštva nije zasnovan na viđenom, na podražavanju nečega iz memorije viđenog, već predstavlja jedno putovanje, istraživanje kombinacija koje dovedu do novih vizija, vizuelnih kompozicija koje nikada ne mogu da budu iste, svedoči o aktivnim misaonim procesima koje se dešavaju u trenutku crtanja ili slikanja. Pošto misao nikada nije sama, kao ni završena, nego je živa i aktivna i pokreće čula, tako i proces stvaralaštva u toj korelaciji daje novonastale oblike, a međusobni odnos mnoštva novih formi praktično stvara vizuelni efekat koji se nastavlja u oku posmatrača.
Sadržina je iza vizulenog, unutar oblika i njihovih odnosa i zato se pored njih ne može samo ovlaš proći, več razmisliti šta nam te međusobne kombinacije poručuju, o čemu govore. Možda se može uporediti i sa rečima, odnosno sa konstrukcijama priča od reči, jer svaki pojam podrazumeva više vizija koje proističu iz onoga kako pisac uspe da dočara atmosferu onoga što želi da kaže. Sa druge strane, to mogu biti i note, odnosno kompozicije koje kombinuju note i svaka je za sebe i zvuči drugačije. Tako i Mionini vizuelni oblici unutar sebe koncentrišu senzibilitet svojstven umetičkom biću, a kompoziciona celina govori o vizuelnoj priči.
Zašto se oni pojavljuju kao dvodimenzionalni i plošni? Zašto je prostor indiferentan i zašto je primetna vizuelna redukcija? Koji umetnički diskurs dominira u kompozicijama? U odgovorima na ova pitanja može se analizirati umetnički izraz Mione Marte Marković, i to posmatrajući pojedinačno svaku kompoziciju. Svedoci smo da se umetnička praksa već duže vreme ne dešava pod okriljem jednog dominantnog meta-diskursa, već u mnoštvu dominantnih diskursa, diskurs-atmosferi, o čemu svedoči Mioniniono stvaralaštvo.
Istraživačka strana njene umetničke ličnosti vidljiva je u atmosferi apstrahovanja sadržine koja sa vidjivog prelazi u nevidljivo, u konceptualno, atmosferu koja se krije u odnosima među samo donekle geometrsjkim oblicima i kombinaciji sa drugim vizuelnim znacima. Sa druge strane, u suptilnosti pristupa konstruisanju kompozicije može se tražiti paralela sa naizgled naivnom dečjom igrom satkanom od primarnih čula. I iz spoja ova dva stanja nastaje potreba za izrazom koja se pretvara u specifičnost njenog vizulenog jezika.
Do sada se mogu izdvojiti tri tematska serijala, koja se kompoziciono nadovezuju, što predstavlja jedan aktivni kontinuirani stvaralački tok. Kompozicije iz serije „Refleksija ravni“ su pokretljive. To su dinamične refleksije ravni i detalja koji reaguju jedna na drugu između sebe, kao neka igra trenutaka koji samoorganizuju celinu. Specifična je izdvojenost kolorističke čulnosti i prisustva svetlosti u bojama, zatim redukacije prostora zarad transcedentalne atmosfere koja se pretvara u naivnu viziju. Intezitet ritma je promenljiv, forme se negde pojavljuju kao šire slike sa konkretnijom sadržinom, a onda opet u nekim celinama se nagomilavaju i ubzavaju ritam, kao da se bore za svoje mesto u okvirima celine. Možda se kroz refleksiju ravni može ogledati kontura vremena i prostora u kojima Miona Marta Marković živi i stvara.
Biljana Jotić, istoričarka umetnosti i kustoskinja
