Povodom druge po redu samostalne izložbe Vanje Vlin Ivošević, koja je realizovana u prostoru Art for All galerije, Biljana Jotić napisala je autorski tekst i otvorila izložbu. Kako prati Vanjin rad od početka, kada je odlučila da se okrene likovnoj umetnosti (arhitektica po prvobitnoj vokaciji) i tekst ide u korak sa procesima koji se dešavaju prilikom nastanka novog serijala slika.
Možda da počnemo sa pitanjem na šta nas sve asocira pojam ples? On podrazumeva pokret ljudskog tela bilo kao vrstu umetnosti bilo kao vid druženja. Deo je igre, posebnog i izdvojenog stanja uma koje pokreće, u njemu se mašta, oseća i uživa. U svakom slučaju uvlači unutar izmeštenih situacija stvarnosti, intezivira senzibilitet i usmerava vreme i prostor. Izložbena postavka u galeriji Art for All deo je radova iz novog ciklusa Pleši sa mnom kao sled posle Pokrenutih prostora (naziv prvog cilkusa) kojim je umetnica nagovestila izlazak iz polja arhitekture, njene prvobitne vokacije. Sada ide dalje. Ovaj ciklus crteža i slika …“poseduje istovremeno promenu i pokret, ali i trenutak. On je veza između onog ostvarenog i onog što će se tek ostvariti“…- kako kaže sama umetnica.
Tananost osećaja Vanja izražava bojom, a monohromatska paleta ostavlja utisak jednostavnosti i urednosti. U tom smislu možemo posmatrati i arhitektoniku prostornog rešenja koja nije pozadinska nego je primarna sadržina, što je razumljivo jer Vanja misli prostorno. Taj prostor je njen, odnosno, to je prostor njenog bića u kojem postoji, gde je bezbedno osećanje umetničkog senzibiliteta i lepote, a koji je već pokrenula. Nema narativnog ni suvišnog. Sve je apstrahovano u težnji za skladom. Čak i potez ne postavlja jasne granice i kada se naslućuje pojava vidljivih formi one se utapaju u celinu apsolutne ravnoteže čulnog. I ako potez odražava energiju koja je prisutna prilikom oblikovanja stanja duha, u Vanjinim slikama je skoro nevidljiv da ne bi narušio skladnu atmosferu kompozocije.
Analizirajući elemente likovnosti i načina kojima Vanja rešava prostor slike, čime komunicira sa posmatračem, nameće se pojam transcendentalne estetike. U ciklusu slika nastalih pod imenom Pleši sa mnom nastavlja nenametljivi tempo ulaženja u prostor papira ili platna pri čemu se jedva naslućuje granica između materijalnog i duhovnog. Po ovim karakteristikama spaja čula vida i sluha, simfonije boja unutar slike koju vidimo i muzičke simfonije koju čujemo. U ovim bliskim vezama možemo prepoznati primarno ushićenje igre sa graničnim osećanjima koja vodi u polje nestajanja granica, polje čistog užitka. Izlažući slike u javni galerijski prostor deli osećanje sa svima i poziva u polje kamerne atmosfere.
Očigledna je direktna inspiracija muzikom. Kao da se kroz slike čuje muzika Betovena, posebno Piano concert No3 u izvođenju Vladimira Ashkenazy-a, ili Libertango Astora Piazzola, Das Waldkonzert i kako ih donosi Kathia Buniatishvili, pa i pesme Ni ti ni ja Arsena Dedića u izvođenju Matije Dedića. U umetnosti vreme nije merljivo, ono traje, a u procesu stvaranja umetnik se susreće sa samim sobom. Vanja je ovaj trenutak stvaralaštva posvetila neodustajanju. U njemu se traži, raduje, voli, želi, seća, misli o budućnosti, a kroz njega oslobađa žudnju za dodirom. O tome svedoče nazivi slika kao što su VAN VREMENA, SLOBODA, NOVO SVITANJE, ISKUŠENJE, UNUTRA, DRUGI UNIVERZUM, ŽELIM TEBE… U toj vrsti igre očekuje i naše prisustvo, poziva na ples u kome se osećanja povezuju i spajaju bez reči. Jeste li za ples?
Biljana Jotić, istoričarka umetnosti i kustoskinja
