Autorka koncepta istoričarka umetnosti Biljana Jotić spojila je dva različita umetnička izraza u tehnici crteža, Marije Tošković i Marije Milinković, u samostalnu izložbu realizovanu u Galeriji savremene umetnosti, pri Narodnom muzeju u Smedervskoj Palanci, aprila 2018. godine.
Idejno polazište je u rečima Miodraga B. Protića „Saznanje o različitosti umetničkih izraza je najsigurnija i najjednostavnija busola na uznemirenoj pučini savremene umetnosti“…
Tekst u katalogu:
Savremeno doba je vreme koje živimo, predodređeno društveno- istorijskim prekretnicama koje su dovele do transformacije svesti prilikom neograničenosti dostupnih i nametnutih izbora. U moru informacija svaki pojedinac pliva u težnji ka svojstvenom odgovoru. S tim u vezi, ova izložba ujedinjuje radove dve umetnice, Marije Tošković i Marije Milinković, sa ciljem mirenja različitih likovnih odgovora na istu temu, identifikovanja u savremenom prostoru i društvu.
Obe umetnice tematski obrađuju pitanje savremenog bića, pojedinca u konstantnoj borbi duha soptvenog postojanja, emocije i racije, sumnje i vere, individualnog i kolektivnog, apsolutnog i dvojakog, lokalnog i globalnog, subjekta i indivdue. Specifičnost koncept izložbe ogleda se u spajanju različitih, praktično suprotnih pristupa vizuelnoj identifikaciji kroz crtež na papiru. Dok Marija Milinković kreće sa objektivne tačke traženja identiteta u relaciji sa spoljašnjim svetom, krenuvši od grada kao okruženja čovekove spoznaje, Marija Tošković ispituje spoljne projekcije identiteta, unutrašnje biće i subjektivnost doživljaja samog sebe u samofotografiji, takozvanom „selfiju“ i proizvedenoj narcisoidnosti.
„Saznanje o različitosti umetničkih izraza je najsigurnija i najjednostavnija busola na uznemirenoj pučini savremene umetnosti“, pisao je Miodrag B. Protić još pre 5 decenija, u posleratno vreme koje je današnjici ostavilo nasleđe potuno novog oblika „humanizma“, uloge čoveka od koga sve kreće i koji sve pokreće. Uključujući odnos prema umetnosti iumetniku praktično se nameće odgovor na pitanje zašto traženje identiteta izložba prati kroz dve, a ne jednu umetničku ličnost.
Marija Milinković objektivizuje viziju i smešta sadržinu u okvire geometrijskih formi koje se množe, ogledaju jedna u drugu, slažu ili proizilaze jedna iz druge. Uravnotežen i tehnički potez, kontrasti i naglašena voluminoznoznost doprinose atmosferi objektivizacije, čak i u trenutku uključivanja figura čoveka, u istoj tehničkoj ravnoteži postiže dinamiku i naboj trenutka. Sa druge strane, Marija Tošković kontinuirano izražava dinamiku ličnosti i vizuelizuje spoznaju narcisoidnosti u čoveku. Prilazeći pažljivo jakom osećanju deformiše figuralnu formu, kroz prekinut odnos linije i boje. Određujući potez, linija nije jasna i kontinuirana, nestalna je, ne zatvara formu, već je otvara i pušta dinamiku zagasitih nijansi svededene palete. Dok se u projekcijama geometrijskih gradova jedne umetnice jasno nazire atmosfera sadašnjice, u bezgraničnoj prostornoj belini, druge umetnice, ukojoj su utopljene forme kao individue, oseća se indiferentnost prema vremenu.
Biljana Jotić, istoričar umetnosti
