Site Overlay

„Sezonarijum“, Vesna Opavsky

U galeriji kulturnog centra Trebinje, u petak, 09.oktobra 2020. otvorena je samostalna izložba „Sezonarijum“ Vesne Opavsky, digitalne umetnice. O njenom radu na otvarnju govorila je, između ostalih, Biljana Jotić, istoričarka umtnosti i kustokinja, koja je i autorka kataloškog teksta…

Sledi tekst…

Da bismo ušli u svet Sezonarijuma, izložbe asocijativnih beležaka vremena koje je povezano sa odnosom žive prirode i čoveka, sa sezonama listanja, sakupljanja lekovitog bilja, kampovanja ili trendovima…valjalo bi prvenstveno osvrnuti se na različita profesionalna opredeljenja umetnice, pa onda zaći u umetnčku stranu njene ličnosti. Biografski posmatrano, Vesna Opavsky (1976), iz Beograda, slovačkog porekla, je digitalna umetnica, konsultatkinja i predavačica iz oblasti internet komunikacije, internet prezentacije i internet optimizacije, a pored toga i sertifikovana je trenerkinja Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Umetnički se obrazovala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je doktorirala na Grafičkom odseku na temi „Ključna reč-umetnost“. Iz navedenog, u svakom smislu stvaralačkog aspekta življenja, može se pratiti formiranje njenog prepoznatljivg umetničkog izraza.

Da li smo bliži istini u dodiru sa prirodom ili u dodiru sa umetnošću? To je možda pitanje koje se nalazi iza onoga što vidimo i iz čega proizilazi vidljivo, a ujedno i poruka koja pokreće novo polje istraživanja odnosa spoljašnosti i unutrašnjosti. Sa jedne strane, vremenske sezone su te koje diktiraju tempo bivstvovanja napolju, spolja, izvan i obrnuto. Sa druge, tu je pitanje psihološkog i sociološkog nivoa svesti pojedinca i kolektiva, šta je to što se vidi spolja, a šta se nalazi unutar jedne ličnosti. Sama činjenica da neko izlaže svoje radove i predstavlja ih posmatraču je otvaranje unutrašnje sfere ka spoljnoj, samo je pitanje na koji način se ta deoba dešava. U Vesninom slučaju u pitanju je odnos sa distancom, što njenoj umetnosti nameće kontest savremenog pojma otuđenosti.

Naime, sakupljajući delove prirode direktno iz nje, spolja, Vesna ih prenosi u svoj unutrašnji prostor koji produbljuje daljim zatvaranjem u digitalno polje predstavljanja. Sam taj čin jasno govori o potrebi jedinstvenog oblika komunikacije, koji potiče, za nju, oduvek, iz najranijeg sećanja svog detinjstva. Povezana je sa anegdotom koju rado priča: …mala Vesna sa šest godina, dok se ostala deca u obdaništu igraju, nemo stoji pored prozora, zagledana u jednu tačku napolju. Na pitanje da li je sve u redu, šestogodišnja Vesna Opavsky vaspitačici skreće pažnju na list drveta ’koji se prelepo pomera na vetru’. Iako sam se divila smelosti i oku za detalje devojčice iz priče, uvek sam više primećivala njenu neprilagođenost svojoj okolini…Iz ovoga se nenametljivo javlja odgovor na pitanje zašto istražuje različite oblike komunikacije I povezje ih kroz umetnost, što postaje osnovna karakteristika njenog umetničkog izraza.

Jedinstven način komunikacije sa samom sobom zatvara u sigurnu sferu umetničkog dela rađenog u savremenoj tehnologiji digitalne grafike na papiru, tehničkih preklapanja polutransparetntnih slojeva u kome spaja vidiljivo i nevidljivo, očigledno i skrajnuto. Beležeći faze svoga života kroz digitalne umetničke cikluse poredi umetnost i život, objektivnu i digitalnu stvarnost, odnos prirode i čoveka, žive prirode i tehnologije, tradicije i novog. Beležeći stvarnosti, kao da mumificira prirodu, vreme i prostor, čime im obezbeđuje trajanje i neprolaznost.

Prisetimo se estetske teorije larpurlartizma, po kojoj je dovoljna umetnost radi umetnosti, povezano sa čistim osećanjem lepote. U slučaju Sezonarijum-amogli bi da se nadovežemo i preformulišemo postavku u umetnost radi prirode ili obnruto, priroda radi umetnosti. Jer, Vesna  lepotu nalazi u prirodi. Ona već 15 godina bavi se pitanjem biljki, živog biljnog sveta i premešta ga u umetnički. Dajući joj novi život u okvirima papira povezuje je sa čovekom, sa jedne strane je čuva i štiti od istog, dok sa druge očekuje povezanost i sjedinjenje čoveka i prirode. Time njena umetnost poprima globalni ekološki kontekst.

Savremena umetnost, na doba post-istine odgovara post-modernizmom, koga karakteriše diverzitet i diskurzitet, sa naglašenim odnosom prema ispitivanju vrednosti, što u najvećoj meri povlači i pitanje estetike u umetnosti. Posmatrajući Vesnine radove kao gotove digitalne forme možemo se zapitati koji je to trenutak u kome iz vizuelnog uživanja prelazimo u kritičko misaono polje? Naime, karakterističnim dualnim pristupom prema stvaralačkom ona spaja ova dva estetska kriterijuma i odvaja poetiku od mimetičkog i predstavljačkog u umetnosti.

Prepoznatljiva estetika Vesninog Sezonarijuma odgvara paradigmi vremena i konceptu novih oblika komunikacije u umetnosti i sa imetnošću, što se nameće kao druga  karakteristika umetničke sfere njene unutrašnje ličnosti. Dakle, priroda u svojoj savršenosti i komunikacija u svojoj potrebi spajaju se u umetničkom izrazu prepoznatljive estetike i tenhnici digitalne grafike istih dimenzija i ramova, zatvorenih iza stakla. Iz tog zaštićenog pročišćenog polja i sigurnosti opstanka otvara se sfera nove komunikacije, doživljaja. 

Biljana Jotić,

istoričarka umetnosti i kustoskinja

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

English